Шта је брак?
Шта је заиста брак? Могло би се одговорити: "Како за кога", јер тако најчешће и јесте. Свако ради како најбоље зна и уме. Свака наука има сопствени поглед на брак:
· За социологе је то врста друштвене заједнице.
· За антропологе је то исто, али динамичка, променљива заједница, која зависи од облика свести.
· За историчаре је то исто, али условљено историјским променама у друштву.
· За психологе то може да буде здрава заједница, али и неуротична у којој сваки од супружника допуњује своју неурозу неурозом свог супружника.
· Социјални радници - шта да кажу? Они увек стижу кад је брак већ најела рђа.
· За цркву је то Света Тајна. О њој ми не знамо превише, не зато што је тајна, па се о тајнама не зна ништа, не, не то. Наш проблем је у томе што ми не знамо да тајна уопште постоји, а нарочито не знамо шта то значи да тајна може бити света.
Зашто то не знамо? Зато што више нема трансмисије старих знања наших предака. Једноставније речено - изобичајило се, јер нема ко да пренесе, али и - нема ко да чује. Да бисмо то знање обновили нису довољне дефиниције. Мора се дуго, дуго говорити шта је традиционални брак код Срба. Зашто се мора дуго говорити? Да би смо ми то душом разумели.
Пре свега, традиционални брак код Срба је православни брак, који почиње црквеним венчањем. Тако је од Светог Саве, до данас. Истина, много је паганског у српској традицији, па се тако много нехришћанских елемената уплиће у брак, а посебно у свадбу. То је отуда што Црква није изгонила старе обичаје, него им је давала хришћански смисао. Невоља је у томе што је постојао дисконтинуитет у традиционалном живљењу, захваљујући државном уверавању народа да је "религија опијум за народ", па се заборавио - смисао. Зато сад не знамо где смо.
Традицију ваља познавати у њеној суштини, а њена суштина је да се усменим предањем сачувају универзалне вредности на свој аутентичан начин и да се кроз те вредности живи. То је најважније. Шта нам значи најскупоценија бурма на венчању, ако не знамо шта она значи? Али, идемо редом:
Дакле, традиционални брак Срба започиње црквеним венчањем. Тачка.
Пре уласка у храм на венчање,
треба знати и ово
Данас је венчање у цркви некако постала мода. Ако, хвала Богу. Била је страшна она мода кад није смело да се венчава у цркви, како је и ред. Управо због тог комунистичког периода атеизма и дисконтинуитета живљења у православној Цркви Божијој, будућим супружницима се отварају нека питања на која не могу да нађу одговор на једном месту, у породици, на пример. Уместо тога, чују мало од овог, мало од оног, а опет кад се погледа какав је учинак свега тога... Па, дође се до закључка да смо, тако вођени незнањем и заблудама, дошли до тога да спадамо у најстарије становништво на свету, да смо у светском врху по броју малолетничких абортуса, развода, пића, цигарета и тако даље. Ово штиво није само покушај да се спасе од заборава оно што нас је очувало вековима, него је мали путоказ ка опоравку душе. Па како Бог да :)
Венчање у цркви
Православни брак увек почиње у цркви и то обручењем (заручењем), после чега се одвија венчање. Значи, оно што ми називамо венчање у цркви састоји се из два дела, обручења и венчања.
Шта је обручење?
Обручење (заручење) је саставни чин склапања православног брака. Одвија се у храму и претходи самом чину венчања. То смо сад ваљда научили :) Реч обручење има исто значење као и реч залог.
Шта се у том чину догађа? Тада будући младожења и млада у цркви, пред Богом, потврђују своју намеру да ступе у свету заједницу брака и као залог стављају прстење на руке. Пошто је нешто "за руке" онда је то заручење, обручење (Венчање се тако назива убог венаца који се стављају на главу). Наш проблем је што не знамо шта значи реч "залог"... У праву, залог је покретна или непокретна ствар коју је неко дао некоме да тај може да наплати дуг, ако га овај први не врати како је обећао. Тешко је разумети правну науку, али се лакше може схватити ако се сетимо шта је залагаоница: немаш паре, па однесеш неку скупоцену ствар у залагаоницу, онај тамо то процени, да ти неку сићу, а ти кад будеш имао паре - вратиш дуг и подигнеш свој предати предмет. И за то има рок. Ако не вратиш паре до тог рока, онај тамо прода твој предмет и тако наплати твој дуг. Е, тај предмет је залог. У обручењу је залог прстен, који младенци дају једно другоме. Символички, то је залог обећања које су дали пред Богом да ће бити верни једно другом, да ће се волети до краја живота, да ће децу васпитавати у православној вери, итд. Који је рок за испуњење тог обећања? Рок је - цео живот. После тога се мери како је дуг измирен, односно да ли је неко испоштовао своје обећање или није. После тог рока, нема више поправки. Ко онда плати тај дуг? Душа дужника и његова деца. Генерације и генерације, заправо... То је суштина православног брака. То је суштина венчања у цркви: давање завета вечне љубави и верности! Као што монах на монашењу даје завет целибата, сиромаштва и послушања, тако и супружници дају завет на венчању. А на обручењу потврђују да имају чврсту вољу да истрају у томе. Да ли је ико од нас, лаика, свестан каквом завету присуствује кад оде у цркву на нечије венчање?
Некад је обручење било обављано пре венчања, односно у различите дане и имало је снагу брака. Шта то значи? `Ајде да видимо шта је некада значила људска реч да ће венчања бити. Наиме, на Шестом васељенском сабору донето је правило (бр. 98) да онај мушкарац који се ожени девојком која је са другим већ заручена, а заручник јој је жив, може да буде осуђен за прељубу. То значи да не можеш да се ожениш туђом вереницом, туђом девојком која се већ неком обећала. Јер је људска реч некада много значила. Ево како то Св. Владика Николај каже: "Док је јака вера у Христа, јако је и поверење према човеку. Када ...ослаби та вера - слаби и поверење. Док се веровало и говорило: „Христос је посреди нас!“ - дотле је реч била Бог и поверење је било савршено. Док се веровало да је Небесни Сведок при свим нашим пословима (транскацијама), дотле није требало ништа „написано“. Када је та вера ослабила сумњом, тада се морало писати и могло - фалсификовати. Како ћемо се од тога зла излечити, ако не појачањем вере у Христа и поверења човека према човеку?".
Данашњим младима венчање у цркви не значи то - давање завета. Некима и ништа не значи, јер је прељуба нажалост постала "нормална", уобичајена ствар. Ми заруке данас практично не схватамо, јер не знамо ни да их имамо. А, ето, имамо их у склопу црквеног венчања.
Заруке обављене у цркви се могу поништити само из оних разлога из којих се може поништити и брак.
Младенци обично немају стрпљења да ово читају. Имају питање "Шта нам треба за венчање?". Ништа, бре, не треба, само чисто срце, платно, свеће, вино, кумови, прстење и - знање, тачније Богопознање. Све остало је - икебана. Ако се не зна да брак почива на благодети силе Духа светог - ето пропасти. Још кад бисмо знали шта је "благодат силе Духа светога"... :) Јој, колико немамо појма... Па стварно нам није лако...
За то је потребно да пошаљете e-mail на mojatradicija@gmail.com у коме ћете навести Вашe име, адресу на коју књига треба да буде испоручена и (обавезно) контакт телефон.
Цена књиге, са све поштарином и доставом на адресу у било ком месту у Србији, је 500 динара.
Нема коментара:
Постави коментар